Još ni­ko ni­je dao pre­ci­zan od­go­vor na pi­ta­nje ko­ji „hlad­ni rat” je opa­sni­ji. Da li onaj što se za­vr­šio ras­pa­dom So­vjet­skog Sa­ve­za ili ovaj no­vi iz­me­đu Za­pa­da i Ru­si­je. Ako se sje­ti­mo sta­rih hlad­no­ra­tov­skih su­sre­ta u va­zdu­hu to­kom še­zde­se­tih, se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih go­di­na, u od­no­su na to vri­je­me da­nas su uoč­lji­ve broj­ne raz­li­ke.
Ne­ma vi­še tam­pon zo­ne od ne­ko­li­ko sto­ti­na, čak i hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra, ko­ja bi di­je­li­la dva su­ko­blje­na svi­je­ta.
Ne­ka­da je do So­vjet­skog Sa­ve­za le­žao blok ze­ma­lja iz is­toč­nog svi­je­ta, a sa­da čla­ni­ca NA­TO-a. Na po­je­di­nim te­ri­to­ri­jal­nim tač­ka­ma voj­ske Ame­ri­ke i Ru­si­je mo­gu da se gle­da­ju bu­kval­no go­lim okom. Ka­kvi bi u re­la­nom su­ko­bu bi­li od­no­si sna­ga te­ško je pro­ci­je­ni­ti, ali ne­ma sum­nje da je Ru­si­ja okru­že­na kor­do­nom NA­TO ze­ma­lja, što je naj­vje­ro­vat­ni­je i bio cilj pri­ma­nja u NA­TO biv­ših so­vjet­skih re­pu­bli­ka.
Dvi­je naj­i­zlo­že­ni­je tač­ke pod ru­skom kon­tro­lom su po­lu­o­str­vo Krim i en­kla­va Ka­li­njin­gra­da na Bal­ti­ku.
Ključ­ne, ali te­ško bra­nji­ve, pa za­to i vri­jed­ne upo­tre­be svih sred­sta­va. To Ru­si ne kri­ju, pa ne­pre­kid­no po­ru­ču­ju da vi­še ni­kad ne­će do­pu­sti­ti vo­đe­nje ra­ta na svo­joj te­ri­to­ri­ji.
Krim je od to­li­ke stra­te­ške va­žno­sti za Ru­si­ju da ni­je za pre­go­vo­re. Ko­li­ko je Krim za­pra­vo izo­lo­van, naj­bo­lje go­vo­ri ve­li­ki gra­đe­vin­ski po­du­hvat iz­grad­nje me­ga­mo­sta s ru­ske te­ri­to­ri­je pre­ma tom po­lu­o­str­vu oko ko­ga se ra­tu­je vje­ko­vi­ma. U ta­kav se za­hvat ne kre­će bez pri­je­ke po­tre­be, na stra­nu što je sva­ki most iz­u­zet­no ra­nji­va va­ri­jan­ta.
Mo­skva ne­ma dru­gog iz­bo­ra sve dok je Krim u ne­pri­ja­telj­skom okru­že­nju Ukra­ji­ne, s ko­jom vo­di što jav­ni, što taj­ni hi­brid­ni rat. Ko, na­i­me, dr­ži Krim, dr­ži i klju­če­ve Cr­nog mo­ra. Bez Kri­ma Ru­si bi ci­je­lu cr­no­mor­sku flo­tu slo­bod­no mo­gli da po­ša­lju u sta­ro gvo­žđe.
Dru­ga osje­tlji­va tač­ka je Ka­li­njin­grad na Bal­ti­ku. Na ka­kvoj je ge­o­graf­skoj po­zi­ci­ji i šta bi se sve mo­glo iz­ro­di­ti u su­ko­bu s ne­pri­ja­telj­skim okru­že­njem Polj­ske, bal­tič­kih re­pu­bli­ka, Nje­mač­ke kao re­gi­o­nal­nog še­fa, naj­bo­lje go­vo­ri ne­dav­ni va­zdu­šni in­ci­dent sa Ser­ge­jom Šoj­gu­om, mi­ni­strom od­bra­ne i naj­bli­žim Pu­ti­no­vim sa­ve­zni­kom, nad Bal­ti­kom. Na pu­tu pre­ma Ka­li­njin­gra­du mi­ni­stro­vom avi­o­nu se to­li­ko pri­bli­žio lo­vac F16 da se mo­gao sni­mi­ti mo­bil­nim te­le­fo­nom. Ta­ko su oni slo­žno put­nom br­zi­nom od 750 do 800 ki­lo­me­ta­ra na sat le­tje­li pa­ra­lel­no, a on­da se umi­je­šao dvo­re­pi „Su­hoj 27” iz Šoj­gu­o­ve prat­nje. Rus je po­di­gao de­sno kri­lo i po­ka­zao ra­ke­te, na šta je pi­lot „Fan­to­ma” re­a­go­vao po lo­gi­ci, bo­lje se plan­ski po­vu­ći ne­go bi­ti pre­tvo­ren u prah i pe­peo. Dva bom­bar­de­ra le­tje­la su to­li­ko bli­zu da se ra­ke­ta va­zduh-va­zduh vje­ro­vat­no ne bi mo­gla ni ko­ri­sti­ti. Bi­la je to dis­tan­ca za to­po­ve, a ne ra­ke­te.
Po­ka­za­će se ka­sni­je da je avi­on polj­ski, na re­dov­noj mi­si­ji kon­tro­le va­zdu­šnog pro­sto­ra i pro­vje­re le­tje­li­ca ko­je se ni­su iden­ti­fi­ko­va­le tran­spon­de­rom. Iz NA­TO-a tvr­de da je ri­ječ o ru­ti­ni, i da ni­su ima­li poj­ma ko je u ru­skom avi­o­nu.
Jed­na ta­kva si­tu­a­ci­ja vr­lo la­ko mo­že eska­li­ra­ti u su­kob čak i bez na­mjer­nih bor­be­nih dje­lo­va­nja. Šta da je to­kom bli­skog su­sre­ta do­šlo do kva­ra na ne­koj od le­tje­li­ca i pa­da u mo­re? Da li bi po­sle­di­ce mo­gle da se kon­tro­li­šu? Šta bi pri­je pro­ra­di­lo, cr­ve­ni te­le­fon ili ra­ke­te?
Dok ra­ste na­pe­tost i re­đa­ju se in­ci­den­ti, me­ha­ni­zmi kon­tro­le sve su sla­bi­ji. Va­šing­ton na­ja­vlju­je sko­ri iz­la­zak iz spo­ra­zu­ma o ra­ke­ta­ma sred­njeg do­me­ta, na šta Ru­si bi­je­sno uz­vra­ća­ju da ne­će osta­ti du­žni svo­jim pro­tivm­je­ra­ma. Šta zna­či ne­po­sto­ja­nje ta­kvog spo­ra­zu­ma o bro­ju i raz­mje­šta­ju ra­ke­ta do­me­ta od 500 do 5.000 ki­lo­me­ta­ra? Ja­sno je da spo­ra­zum ne ure­đu­je in­ter­kon­ti­nen­tal­na dje­lo­va­nja, ne­go uglav­nom ba­lans iz­me­đu Ru­si­je i evrop­skih ze­ma­lja. I tu se za­i­gra­la ve­li­ka igra, pi­še „Ju­tar­nji list”.
U od­no­se iz­me­đu Ru­si­je i evrop­skih su­sje­da u naj­va­žni­joj sfe­ri, ener­get­skoj sa­rad­nji, ne­dav­no se otvo­re­no umi­je­šao Va­šing­ton do­no­še­njem no­vog se­ta sank­ci­ja pro­tiv Mo­skve.
Ni­su to sa­mo sank­ci­je pro­tiv naj­ve­ćeg iz­vo­zni­ka ga­sa ne­go i pro­tiv evrop­skih sa­ve­zni­ka, u pr­vom re­du Nje­mač­ke. Sve kom­pa­ni­je ko­je bu­du sa­ra­đi­va­le s Ru­si­jom u spro­vo­đe­nju ka­pi­tal­nog ga­snog ko­ri­do­ra Sje­ver­ni tok 2 na­ći će se pod ame­rič­kim sank­ci­ja­ma.
Ka­ko je taj ga­so­vod je­dan od stra­te­ških nje­mač­kih po­du­hva­ta, na no­ge je sko­či­la nje­mač­ka po­li­ti­ka na­ja­vlju­ju­ći čak i kon­tra­sank­ci­je Ame­ri­ci. Nje­mač­ka Sje­ver­nim to­kom 2 po dnu Bal­ti­ka, za­o­bi­la­ze­ći Polj­sku i bal­tič­ke dr­ža­ve, na­mje­ra­va da po­ja­ča do­tok ga­sa za svo­je po­tre­be. Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve ima­ju zna­ča­jan vi­šak ga­sa ko­ji na­mje­ra­va­ju da pr­o­da­ju Evro­pi pre­ko mre­že LNG-ter­mi­na­la, me­đu ko­ji­ma je i onaj pla­ni­ra­ni, a još ne­re­a­li­zo­va­ni u Omi­šlju.
Sva­ko­me je ja­sno da gas ko­ji ci­je­vi­ma do­la­zi iz Ru­si­je mo­ra bi­ti zna­čaj­no jef­ti­ni­ji ne­go te­ku­ći gas u brod­skim LNG-tan­ko­vi­ma, uz na­vi­ga­ci­ju od No­vog do Sta­rog svi­je­ta du­gu 3-4 hi­lja­de mi­lja. Ako to iko do­bro ra­zu­mi­je, on­da su to Njem­ci, ži­vot­no za­vi­sni od uvo­za ener­ge­na­ta. Ta­ko je na­stao ga­so­vod Sje­ver­ni tok 1, a biv­ši kan­ce­lar, pret­hod­nik An­ge­le Mer­kel, Šre­der, sta­vljen je na če­lo pro­jek­ta. Nje­mač­ka vje­ro­vat­no ra­ču­na i s pre­u­zi­ma­njem vo­de­će evrop­ske ulo­ge u di­stri­bu­ci­ji ga­sa iz Ru­si­je. Onaj ko kon­tro­li­še tran­zit ima jed­na­ku vri­jed­nost kao i onaj ko dr­ži na­la­zi­šte.
Sje­ver­ni tok 2 mo­gao bi bi­ti uzrok su­ko­ba na Bal­ti­ku, iako je da­nas, se­dam­de­set i dvi­je go­di­ne od ve­li­kog ra­ta, te­ško i za­mi­sli­ti rat Evro­pe pro­tiv Ru­si­je, ili obr­nu­to. Ali, svi su se na­ro­gu­ši­li. Čak i Šved­ska, ko­ja ni­je ra­to­va­la dvje­sta go­di­na, kal­ku­li­še o na­bav­ci ame­rič­kih no­mi­nal­no de­fen­ziv­nih, a re­al­no i ofan­ziv­nih ra­ket­nih si­ste­ma THA­AD, dok Nor­ve­ška pro­du­žu­je bo­ra­vak ame­rič­kim ma­rin­ci­ma na svo­joj te­ri­to­ri­ji. Polj­ska, Esto­ni­ja, Li­tva­ni­ja i Le­to­ni­ja odav­no su pr­va­ci an­ti­ru­ske re­to­ri­ke, iako bi se pr­vi na­šli na cr­ti su­ko­ba. Bi­će za­ni­mlji­vo vi­dje­ti ka­ko će na ame­rič­ke ul­ti­ma­tu­me re­a­go­va­ti Nje­mač­ka.
Dio iste pri­če je i Ukra­ji­na, do­sad glav­na tran­zit­na ze­mlja na pu­tu ru­skog ga­sa pre­ma evrop­skom tr­ži­štu. Na­kon dvi­je obo­je­ne re­vo­lu­ci­je, ko­je su po­re­me­ti­le od­no­se s Ru­si­jom, tre­ća, maj­dan­ska, do­ve­la je Mo­skvu i Ki­jev na ivi­cu otvo­re­nog su­ko­ba. Ru­si su Ukra­ji­ni am­pu­ti­ra­li ne­kad ru­sku te­ri­to­ri­ju Krim, po­dr­ža­va­ju dvi­je od­met­nič­ke re­pu­bli­ke na is­to­ku ze­mlje, dok Ukra­jin­ci pod pa­skom za­pad­nih sa­ve­zni­ka po­la­ko pri­pre­ma­ju voj­sku za na­pad na od­met­ni­ke. Ne­vo­lja je što od­met­ni­ci sje­de tač­no na ru­skoj gra­ni­ci, pa se mo­že oče­ki­va­ti da bu­du vi­še­stru­ko ja­či od onih 40 hi­lja­da voj­ni­ka ko­li­ko, na­vod­no, ima­ju na ras­po­la­ga­nju. Ki­jev ra­ču­na da bi im za Do­njeck tre­ba­lo ba­rem tri pu­ta vi­še pot­pu­no fit voj­ske. Ne­ma sum­nje da će to, ako ga usko­ro bu­de, bi­ti su­kob NA­TO-a i Ru­si­je pre­ko lo­kal­nih po­sred­ni­ka. Bu­du­ći da ni­ko ne mo­že da pro­ci­je­ni ak­ci­ju i re­ak­ci­ju, osim spo­ra­dič­ne raz­mje­ne gra­na­ta, oruž­je za­sad ću­ti.


Er­do­gan gle­da i pre­ma Ka­ta­ru

Mo­skva vi­še ne ra­ču­na na ukra­jin­ski tran­zit ener­ge­na­ta. Pro­kla­mu­ju da će do 2018. za­o­bi­ći tog svog do­ne­dav­no glav­nog part­ne­ra. Ze­mlja part­ner je Tur­ska. Vla­di­mir Pu­tin je pri­je ne­ki dan sve­ča­no pri­su­stvo­vao po­la­ga­nju ci­je­vi u Cr­no mo­re, za po­če­tak iz­grad­nje du­bo­ke sek­ci­je ga­so­vo­da Tur­ski tok. Tur­ci, ko­ji o ru­skom ga­su za­vi­se go­to­vo 60 po­sto, ti­me će po­sta­ti va­žan tran­zit­ni igrač ko­ji na­pla­ću­je ga­sa­ri­nu ako, na­rav­no, opet ne do­đe do pu­ča pro­tiv Er­do­ga­na i ze­mlja po­to­ne u ra­su­lo.
Sve­mo­gu­ći pred­sjed­nik Er­do­gan za­sad se do­bro dr­ži, ali gle­da i na dru­gu stra­nu, pre­ma Ka­ta­ru, naj­bli­žem ve­li­kom iz­vo­ru LNG-ga­sa. U slu­ča­ju pro­ble­ma s ru­skim snab­di­je­va­njem uska­če Ka­tar sa svo­jim LNG-om, ba­rem za nu­žno snab­di­je­va­nje, jer Tur­ci ne­ma­ju do­volj­no pri­hvat­nih ka­pa­ci­te­ta. To je i osnov­ni raz­log za­što Er­do­gan in­si­sti­ra na voj­noj ba­zi u Ka­ta­ru, ma­le­noj i pre­bo­ga­toj ze­mlji, od ne­dav­no na uda­ru dra­kon­skih sank­ci­ja Sa­u­dij­ske Ara­bi­je i još če­ti­ri ze­mlje, a sve pod fir­mom po­ma­ga­nja te­ro­ri­zmu i sa­rad­nje sa smrt­nim ne­pri­ja­te­ljem Sa­u­di­ja­ca – Ira­nom.


Pla­no­vi u Si­ri­ji

Dio iste ve­li­ke igre sva­ka­ko je i Si­ri­ja. Ta­mo je već go­di­na­ma pri­o­ri­tet svr­ga­va­nje ru­sko-iran­skog sa­ve­zni­ka Ba­ša­ra al Asa­da, uz raz­bi­ja­nje ze­mlje i osva­ja­nje slo­bod­nog pri­stu­pa Me­di­te­ra­nu iz prav­ca Sa­u­dij­ske Ara­bi­je. Za­to ni­je čud­no što je upra­vo Ri­jad glav­ni fi­nan­si­jer ra­znih su­nit­skih po­kre­ta ko­ji ra­de o gla­vi Asa­du, ru­še ze­mlju i pri­mje­nju­ju do­sad ne­vi­đe­no bru­tal­ne ge­ril­ske me­to­de. Ru­si­ja je u po­sled­nji tren pro­va­li­la u taj rat da spri­je­či pla­no­ve glav­nog kon­ku­ren­ta, sa­u­dij­ske di­na­sti­je, i za­dr­ži kon­tro­lu nad Si­ri­jom. Isti je mo­tiv Te­he­ra­na i nji­ho­vih šti­će­ni­ka u li­ban­skom He­zbo­la­hu.
Ka­ko te­ku sa­u­dij­sko-ame­rič­ki pla­no­vi u Si­ri­ji? Sva­ka­ko ne ona­ko ka­ko je pla­ni­ra­no. Pro­pa­la je br­za pro­mje­na re­ži­ma, ula­ga­nje u dži­ha­di­ste sad se već či­ni ne­pro­fi­ta­bil­nim, o če­mu svje­do­či i po­na­ša­nje re­gi­o­nal­nih igra­ča. Tur­ska se okre­nu­la Ru­si­ji, Ka­tar Ira­nu, a ne su­sje­di­ma Sa­u­dij­ci­ma.
Pla­no­vi za eli­mi­na­ci­ju mo­no­po­la Ru­si­je ne ostva­ru­ju se ka­ko se oče­ki­va­lo. Za­to u lon­cu sve vi­še ku­va. Po­ka­za­lo se da Mo­skva ne­će bez bor­be od­u­sta­ti od glav­nog iz­vo­ra dr­žav­nih pri­ho­da. Ka­ko se na to mo­že od­go­vo­ri­ti?